Поштовани господине Министре,

Дошло је време да се види ко је „вера, а ко је невера“. Пљуште прозивке на све стране, како од „добронамерних“, тако и од „злонамерних“.
Једни Вас куде, други благосиљају, мало је оних који су спремни да Вам пренесу право стање у државном здравству.
Ми смо као највећи струковни синдикат на прави начин скенирали проблеме и хоћемо да Вам будемо партнери, ако је могуће поправити стање после свега што смо до сада покушали.
Да смо искрени у намери, а неколико година покушавамо то и да ставимо у фокус, опет Вам предлажемо следеће:
Да би синдикати на овим просторима имали суштинску улогу сматрамо да држава не треба да их плаћа, то треба да буде на свакој синдикалној организацији, па ко има чланство ово не би требало да буде проблем, а синдикати би коначно могли без задршке да траже оно што се у цивилизованим земљама зове РАДНО ПРАВО ЗАПОСЛЕНИХ.
Наш став по овом питању је непромењен шест година уназад, и даље мислимо да док се овај образац не почне примењивати неће ни бити праве истинске синдикалне борбе.
Време неумољиво цури, положај наше струке је поражавајући, мере које се предузимају су уреду, али ипак недовољне да зауставе даље урушавање.
Намера нам није да политизујемо и драматизујемо, нити да се стављамо на ову или ону страну, молимо Вас да чујете из прве руке које су све муке и проблеми наше професије, наравно поред ниских зарада, што наравно увек тема.
О свему овоме у опсежном допису који смо Вам упутили.

С поштовањем